Meni
Naslovna Workshop Nagrade H - memebers O nama Kontakt

Dejan Grujić – Intervju za portal „Pravda“

Sigurni smo da njegov glas prepoznajete širom Srbije. Dejan Grujić je voditelj i urednik emisije jutarnjeg programa Radio Beograda 202, „Ustanak“, i to je ono što znate a da li znate da je on diplomirani glumac i da je nedavno izdao knjigu pod nazivom „Crtice“? Dejan nam otkriva kako je nastala ova knjiga koju su mnogi sa nestrpljenjem očekivali. Kako su nastale crtice?

Crtice su nastajale godinama. Dogodilo se slučajno, (mada ništa na ovom svetu nije slučajno) da postanem urednik Jutarnjeg programa Radio Beograda 202. Tadašnji glavni urednik 202-ke, Darko Kocjan, predložio mi je da se svakog jutra kada vodim emisiju, oglasim „Crticom 202“ u kojoj bi komentarisao ljude, događaje, pojave… Bio sam sumnjičav, ali sam pristao da barem pokušam. Do tada nisam pisao i to je za mene predstavljalo pravi izazov. Međutim, prve reakcije slušalaca bile su više nego odlične, i šta sam drugo mogao da uradim nego da nastavim s pisanjem. Trudio sam se da baratam činjenicama, i uspevao u tome. Niko se nikada nije javio da me optuži da baratam neistinama, čaršijskim pričama, ili da spekulišem. Dešavalo se da ispod moje Crtice, u polju za komentare na mrežama, pratioci dopišu svoje komentare koji su u najvećem broju slučajeva ulepšavali i dopunjavali moj tekst.

Koja Vam je najdraža crtica i zašto?

Svaka je na svoj način bila najdraža u trenutku nastajanja. Znate već kako izgleda taj proces pisanja: merite svaku reč, birate najsažetije opise, trudite se da sve bude jasno i precizno, nepristrasno, a opet lično, i onda kad se sve završi rad na Crtici, shvatite da je sutra novi dan, i naravno novi izazov za sledeću Crticu. Najviše sam voleo crtice u kojima je u centru pažnje čovek, umetnik, sportista. Najlepše i najnadahnutije sam pisao o Novaku Đokoviću, Biseri Veletanlić, našim mladim šampionima znanja, ali i o nekim dragim gostima našeg glavnog grada, umetnicima, muzičarima… Ne zamerite, ne bih izdvojio ni jednu Crticu posebno.

Koja crtica Vas je najviše rastužila i dotakla emotivno?

Najviše su me doticale Crtice u kojima sam opisivao ljude, radnike, ratare, umetnike koji ne mogu da prežive od svog rada, obespravljene i ponižene. Žrtve tranzicije i njihove sudbine, takođe i žene, pogotovo one koje su pretrpele nasilje, deca prosjaci i ona bez roditeljskog staranja, studenti koji muku muče sa sistemskim nepravilnostima i paradoksima, sudbine nemoćnih napuštenih životinja koje dželati u ljudskom obliku masakriraju… Kažem Vam, nije mi lako da se odlučim, jer bi to onda bilo licitiranje a ja to ne mogu i ne umem. Ipak su sve Crtice moje i podjednako su mi prirasle srcu.

Šta za Vas predstavlja ova knjiga?

Ova knjiga za mene predstavlja izlet u sasvim novi svet. Otkrio sam zahvaljujući knjizi da to što pišem sada ima vrednost hronike. Opisujući događaje od 2010. Do 2012. Godine, zapravo vraćam vreme i analizirajući dolazim do zaključka da se ništa značajno nije promenilo do današnjih dana. Moja izdavačka kuća „Liberland“ i urednik Karlo Astrahan, planiraju da od mojih Crtica naprave ediciju. To znači da bismo svake naredne godine objavljivali „Život na Crticu“, a svaka knjiga bi bila zbirka od oko 150-tak crtica i obuhvatala bi oko dve godine. Kažem, to su planovi, videćemo kako će čitalačka publika reagovati. U vreme kada nema javnih promocija zbog epidemije virusa korona, veoma smo zadovoljni prvim reakcijama čitalaca ali i tržišta moram da priznam, jer je čuveni „Jugoton “ iz Beograda preuzeo na sebe obavezu da knjigu distribuira u svojim prodajnim objektima tako da je to jedna velika šansa da knjiga dobro prođe.

Šta Vaša knjoga poručuje čitaocima a šta Vi kao autor?

Poruka čitaocima je da čitaju ono što im se dopada, da ne robuju predrasudama i ne ocenjuju pisce kao „lake“ „žanrovske“ „teške“ ili „tabloidno-estradne“. Važno je da se čita. Ukus valja polako oštriti i posle svake pročitane knjige, samo od sebe, kriterijum izbora neke sledeće knjige biće oštriji Neverovatno mi je kada čujem da se u Srbiji malo čita. Čita se, i to veoma, samo što je malo onih koji su čitani. Posle prve knjige, sebe doživljavam kao hroničara jednog vremena, nepretencioznog i nenametljivog, a željnog da ono što piše pročita što je moguće više ljudi. Međutim, moje želje su jedno, a stvarnost – pa hajde da sačekamo da počnu prave promocije, da pobedimo koronu, da vratimo život u normalu, lako ćemo posle da svodimo račune.

Izvor: Pravda